ceznja..

A volela sam ga mnogo. I previse ako mene pitate. Danas ,u silikonsko promiskuitetna vremena niko vise ne voli tako.

Nije ovo prica o njemu. I nije ni vazno da li me voli I posmatra isto. Pisem o sebi. Vazna sam iskljucivo ja. Imamo samo ono sto posedujemo I osecamo mi. Kako da pisem I odvazim se na plovidbu medju slova I redove ,ako ne zapocnem o sebi?! Jer,ako ne razumem sebe,kako bih I pokusala shvatiti druge?! Nije prica o njemu. Niti opravdanje svim beskorisno radoznalim besposlenim likovima,zasto sam bas njega,takvog birala. Prica o tome kako sam stigla do njega. I kako sam stvorila nas.A pisanje I zelja su nagon.Naidju dani kada se poadjam nad belinom. I nesposobna sam da prstima naredim da istapkaju nesto primamljivo,zanimljivo. Misli mi rasejano lutaju. I ne povezujem ih u nesto logicno,skladno. Vlasnik sam zanimljivih secanja, ponosni kolekcionar uspomena koje neko ne bi uklopio ni u sto tri zivota. Disala sam I zivela uvek danas,ne mislivsi I ne opterecujuci se sa sutra.Sem kad su mi losi izbori dusu cepali na pola. U sebicnom strahu kako cu jutro dockati sama,naviknuta na ususkanu sigurnost spoja, panicno sam urlala nad svojom buducnoscu. Kao papir kad ga uzduz rastrgas. Cepala sam se I sama. Jer sam dozvoljavala. I,naposletku,sve sto nam se desava,dopustimo sami. Mi smo ta ruka koja povlaci konce. I bira.Uz neizostavno kajanje.

I ja se,poput omiljenog mi Dragana Jove Torbice,rasplinem,I zaboravim odakle sam krenula…

Tridesetogodisnja neutesna glad. Nezajazljiva potreba da sam nekom od vazduha preca. Da sam ono malo vode na dlanu,od kapi manje. Necija princeza zbog koje bi svako na ulici bez grkljana mogao ostati,samo ako je popreko pogleda. Idol,obozavanje. Rekoh da danas niko ne voli tako.A mene je ta mucna zelja vodila sve ovo godine. Ocu nikada dovoljno dobra.Uvek sam mogla biti bar malo visa,ili tanja,ili pametnija,razumnija, bar malo zgodnija, skladnija.Bez reci pohvale,ljubavi I neznosti.I sve to me je bicem teralo da prihvatam,zelim sve one kojima sam se morala dokazivati svakodnevno: bas ja sam ona koju zasluzuju,I bas od mene bolju imati ne mogu,I bas sam ja ta na koju bi svako drugi bio ponosan do njih samih.Sebi sam pomerala granice.Sa samom sobom se takmicila,sebi najljuci protivnik bila.A problem bi nastajao,kada bi svak uvideo bas ono u sta sam ga,ne prezajuci za sebe,svoja merila I stavove,neumorno ubedjivala.Uvlacila bi se dosada u taj moj odnos sa samom sobom,gde sam ja bila I lovac I plen.I,surovo bih odlazila,bez osvrta,jer sam ostajala bas takva:najbolja.Onakva kakva za svog oca nikada nisam uspela da budem. A svi oni koji bi me u startu doziveli bas kao takvu,nikada nisu postali moja interesna sfera.Uvek sam volela da budem jaka,glavna,snaznija.Posao bi sa njima bio I suvise lak,bez nekog rizicnog ulaganja ,bez svodjenja racuna na kraju.Jer,ulagali bi u mene sve ono sto vec posedujem: obozavanje prema samoj sebi.

A on? Gde je i na kojoj strani u mojoj prici? I ,kada se zapravo zapitamo kako I zasto smo stigli ovde gde upravo jesmo? Sirinom zadovoljstva u osmehu  mira I skladu sa danasnjicom,besprekorno uklopljeni u pejzaz kojim smo oiviceni?! Ili u preziru prema onoj ja nekada,koja je obecavala vise no bilo ko? Svojeglava,naivna,hrabra. Izneverilaje sve ono sta se od nje ocekivalo. No,je li izneverila I sebe?