Ti ne možeš da razumeš moju igru.

Do tebe ne dopiru zvuci.Prepuštam se.Predajem.Posmatraš me nemo.Nesvestan ritma koji me nosi.Gluv.Zapušenih ušiju.Napunjenih besmislom.

Posmatraš me u neverici.Osvrćeš se tražeći opravdanje.Do tebe ne dopiru zvuci.

Ti ne razumeš moju igru.

Predala sam se.Ljubav je ponosu pognula glavu.Lelujam.Gubim se u tmini.Omamljena.Ne dam telu da posustane,da me izda.Izvijam se.Uvijam.Nosi me ritam.Poždiru me neke tuđe oči.Vape da im pripadam.

Ti ne razumeš moju igru.

Ne vidiš bolni grč u očima koje upijaju jedino tebe.Ne osećaš krvoločnu glad mog tela koje vapi za neutoljivom žeđu želje tvoje koja izostaje.Pretvaram se da uživam dok se lukavo uvijam želeći da me primetiš.Da me želiš više no išta.Pravim se da mi prija predstava.Ne dodirujem tlo.Božanski nedostupna za sve oko nas.Ne vidiš.Ne primećuješ.I taj krik spoznaje moje.I tvoj nemi muk.Čovek kip.

Lebdim.Lelujam.Neuka.Nesklad ritma i moje igre.Ti je ne razumeš.Kada bih bar na tren uspela da te dotaknem.Da spoznaš.Da vidiš.Ples ne bi bio uzaludan.Nestajem.Razlivam se.Stapam sa podijumom.Upija me žedno ispošćena daska...Kao i sve te plasačice pre mene.

Stopala ranjava. No,jednom pokrenuta,ne umem da se zaustavim.Ne želim da se predam.Ne želim da ne pokažem.Kako i koliko mogu.Održavaju me sve te tuđe oči uprte u mene,svi ti zaustavljeni dahovi,tuđi.Svi ti drhatji,ne tvoji,zbog moje igre.Požuda.Strast.Hrane mi dušu gladnu tebe i tvojih spoznaja.

Opirem se slabosti posustajanja.Ne smem.Zbog tebe.Zbog nas.Ritam nadjačava potrebu.I predajem mu se.Rešena.

Narastaju u meni sumnje.Družimo se do kasno u noć.Skrivaju se,prestravljene bukom dana,a potom u naletu tmine i gustine osame noći,iskoče pitanjima čiji me odgovori plaše,jer,slutim ih.

Bojim se crva.Nastanjuje se.Osećam ga u utrobi.Steže me.Svaki udisaj postaje bolan.Trema.Nasilan osmeh kojim bih oduvala oblake sumnji i loših predviđanja! Dešavanja su refleksija misli,odgovor neba na naše želje,poput mantre ponavljam sebi..Bezuspešno..I,obećam,čvrsto da ću nakon sledećeg buđenja biti drugačija! Vratiću optimizam zaljubljene žene! 

Ne dam crvu da mi izjede želje i maštanja.Planove! Želim da se otrgnem..To nije crv koji najavljuje neostvarena očekivanja.SUtra ga neće biti.Obećavam!

Sanjala sam te noćas.Opet.

Toliko stvarno.Toliko željeno.

U bunilu svesti skrivala se od drugih.Da te dotaknem.Da te dodirnem.

Željna sam te ostala.Dok me bude..

Bio si stvaran.Moj.Onakav kakvog sam te ostavila.I okolnosti su bile iste.Skrivali smo se.Čuvali,za nas samo.Koliko sam srećna kad mi makar u snu dođeš!?Prizivam ga u sećanje,iznova i iznova..pokušavam da nađem znak..da prepoznam nešto..

Nosim te u sebi.Sve ove godine.Ne prođe dan a da ne pomislim,ne spomenem te,ne poželim te.Kida me bol sopstvene greške iz hira..inata. Svesna sam da me nikada niko ne može toliko voleti.Osećam to..Svakog trena....

Jazavac sam tvoj .Bila i ostala.

I uvek sam samo zbog tebe da plačem mogla.Neutešno.Do kraja.Bez povoda ikakvog.

Tvoja sam.Bila.I ostala.

Toliko toga neizrečenog je ostalo.Zatrpalo je vreme sve neizgovorene reči između nas.Izbledeli smo pod naletom godina i obavezama nametnutih njima.

Nisam prestala da te čekam..Verujem.Nadam ti se. Želim te samo onakvog ,svog,meni jedino pripadajućeg.U snove mi takav dolaziš.Neogrubelog lica od svega šta ti se desilo od kada nisi više moj.

Kada bi,samo jednom,makar i jednom samo,ušetao u moj život na javi.Govorila sam uvek da te nikada ne bih pustila,da bih se plašila..ali,dođi,molim te..samo jednom.Znaš da te ja nikada molila nisam.Potreban mi je jedan zagrljaj tvoj.Onaj koji briše sve.Potrebno mi je sve ono šta smo imali.Znam da godine nisu umanjile to.Takva ljubav nikada ne prestaje! Kopni negde duboko u nama i čeka da je ogreje šansa nove prilike,novih uslova,da se rasceta,oživi iznova.Diše sjajem naših očiju.

Prisećajući se svoje uspavane podsvesti i nižući slova u reči u pokušaju da prenesem ono šta osećam,svesna sam samo činjenice da te nikada nisam prebolela.Da nikada nisam prestala da ti bezrezervno pripadam i tvojom se zovem.

Dele nas životi celi.Dele nas godine obojene netrpeljivom mržnjom sa tvoje strane.Znam...Ali,dođi.Samo jednom mi u život opet ušetaj,na mestu gde večno voljen si...

Toliko smo divan san imali.Toliko smo svega svesni bili.I nismo uspeli,nismo mogli da se odupremo samo onome što stoji između nas i čiji smo svedoci jedino mi.

Koliko sam te poželela! Ni svestan nisi.

Dođi.Samo jednom,onako samouvereno u život mi ušetaj..sve karte bez mešanja pobacaj..baci me na kolena..izbičuj mi telo,tebe gladno,pogledima svojim , na nezarasle rane pospi so osuda svojih..samo mi dođi! 

Jauk.

Lelek.

Bol. Stojim nad provalijom izgubljenih ocekivanja. Raspadam se nad saznanjima da ti nisi ti. Kandze istine zarivaju se duboko. Kidaju mi utrobu. Gubim se pred spoznajom trena. Tu sam gde jesam. Pribojavala sam se od samog pocetka trena dolaska ovde. Bezdan. Umorna. Predajem se. Odustajem. Ne mogu vise! Svi izvori sa kojih sam prikupljala snagu,sve pore iz kojih sam je isisavala,presusile su. Predajem se!!! Po prvi put za svoje trideset i dve. Shvatite me. Umorna sam od uzaludnog cekanja. Poderane su mi cipele od besciljnih lutanja.. ne mogu vise...

Nesanica se nastanila u moje odaje. Sabirala sam , glupa, nesposobna , dva i dva. Iznova i iznova. Pokusavala da proniknem u srz. Trazila se medju danima koji su protekli.. Zalutala u sumi sarlatanstva. Vodjena tom slatkorecivom obmanom. Putokazi onoga u sta sam verovala,onoga sta mi je trebalo, dovedose me na odrediste. Tu sam. Sama. Prevarena. Izneverena.

Budim se. Brisem oci istinom. Pece me laz. Tako velika. Toliko ogromna. Gusi me. Topi pred sobom sve. Snove,najtananije. Zelje,najskrivenije. Srce puca. Otupela sam za sve oko sebe. Paralisana secanjima.

Trazim je. Potrebnija mi je od vazduha. Ona je onaj moj hleb nasusni. Udahnuce mi zivot,iznova..Reanimirati snagu. Slamka spasa.Prihvaticu je,kakva god da je! Bolece me manje od spoznaje da je sve bila igra. Niko ni naslutiti ne moze kakva! Plasim se i da izgovorim koliko si daleko isao. Bojim se da ce neko moci da cuje. Niko nece poverovati koliko sam ti verovala. Trazim je. Molim za nju! Naposletku,dugujes mi je. Spasices me.. Tako sirova..istina...

Cekala sam je. Tragala za njom sama. Bez ikakvih nagovestaja. Cekala te. Cekala bilo kakav znak. Pomoc.

Probudih se jutros.  Mirna .. Pronadjoh je:

Istina je da sam te u zivot pustila.

Istina je da sam ti verovala.

Istina je da si bio onakav kakvog ni moja masta stvorila ne bi.

Istina je da sam u tebi uzivala.

Istina je da sam u nas verovala.

Istina je da sam lebdela.

Istina je da sam verovala da mi se snovi ostvaruju. I da si ti to ostvarenje.

Istina je da u cuda verujem!

Istina je da si nestao jer si me lagao!

Istina je da sam prevarena jer sam bila iskrena.

Istina je i da bih ti oprostila ako bih znala sta treba...

Vera mi lepi srce,pridrzava ga cekanjem,obmotava nadom. Istinu sam pronasla.Onu koja je meni dovoljna i koja mi vraca mir prave spoznaje.

Ne vidim mu lice. Ne osecam miris. Ne cujem glas. Ne vidim ruke.

Osecam se sigurnom u njegovom zagrljaju.Silinom potrebe moje da zasticena budem,privlaci me ka sebi.Gubim dah.Znam da sam oduvek pripadala tu.Njegova sam.Odavde pa do vecnosti.

Boli me osama moja.Razjeda.Upija je dusa moja,gladna,poput sundjera.Natapa kroz svaku poru.Prizivam ga nocima.Trazim.Cekam.verujem.Odustala odavno.Treba mi.Znam i osecam to.Koren je svakog mog nezadovoljstva..Prizivam ga.

Gusi me tuga .Uvija se oko mene.Steze me.Jako.Svaki pokusaj udisaja postaje bolan.Nemocna sam.Odustala davno.Ipak,mrva nade sasusena negde duboko u meni.

Neraspolozena.Nemocna pred stanjem koje me okupira.Odupirem se.Ne dam da me obmota skroz.osecam nemoc u utrobi.Cutim.Izolovana.Inkapsulirana.

Ne vidim mu lice.Trazim ga medju prolaznicima,poznanicima..Trazim.Opijena potrebom da me nadje.Spremna sam.Cekam.ne nadam se da bi me nasao sto pre..

Na rukama mu se ogleda muskost.Snazne.Jake.Irazene vene.Krvotokom struji zelja da mu pripadam.Da me od sveta cuva.Da se nada mnom nadvije i zastiti me.Njegova sam pahulja na dlanu.Ulivam  mu snagu.Budim mu volju da santu u koju sam okovana otopi.Zna da sam za njega rodjena.Rukama me grli..Osecam to.

Ne cujem mu glas. Znam da u meni budi jezu.Rojevi mrava niz kicmu se spustaju.Doziva mi ime.Rastapam se.Kovitla mi se utroba.Sapuce mi.Naglas se zahvaljuje onom ko me na njegov put poslao.

Grli me.Jako.Najace.Zaranja lice u moju kosu.Stapamo se.Jedno smo.prelivam se u njega.Nestajem.Nema me.Za taj tren sam spremana.Zbog tog sam trena nastala.Ne zalim sto sam u njemu nestala.

Ne osecam mu miris.Ali,znam da nosi na sebi svezinu pocetka.Prozetu nitima sigurnog utocista.Pomesanu  snagom pripadanja.Njegova sam.Moj je.Osecamo to. Vredelo je cekati.

Spustam usne na vrat.Stresem se pod svezinom resenosti njegove.

Prizivam ga.Cekam.Potreba je moja nepresusna.Tamo sam gde su nam se prsti raspleli kad smo iz utrobe iste zelje iznedreni.Lelujala sam nosena razlicitim potrebama.Opet vracena na pocetak.Sigurna,uverena da moram da ga cekam.Da njemu samo pripadam.Besciljna su lutanja bez njega.Bolno bese saznanje.Jos bolnije cekanje.

Dodji,dozivam ga.Trebas mi,bas...

Put.Beskrajno dug.Prav.Ni ne nazire se kraj.

Ti.Na pocetku.Sama.

Put bez povratka.Svesna svih propratnih rizika.Nezasticena.Sunce koje te pece.Vetar koji te pustosi.Siba.Kisa koja ti spira trag.Sve to daje ti vetar u jedra.Ne osvrces se.Ne pozdravljas.Ne pratis putokaze sa strane.Kreces se nesigurno.Poput raka.Asfalt gori pod tvojim stopalima.Svaki sledeci korak je bolniji.Ne odustajes.Vrelina se razliva tvojim telom.Navikavas se na bol.Svaki sledeci brise prethodne.Prozdire te zelja.

Ne umes vise bez njega.Komadicima raspukle svesti uspevas da sastavis od nanizanih reci, jedinim prtljagom tvojim " Zasto bas on? "

Koliko ces jos koracati do kraja? Ni ne nazire se cilj..Strah ti se uvlaci duboko u kosti.

U kom to trenu neko postaje tvoj vazduh? Potreba nepresusna?

Smejes se.

Sijas.

Mislima gospodari on.Nepoljuljane moci da ti recju ulepsa dan.Treperis.

Cekas.Planiras.

Vredi.

Gubis se pod njegovim dodirima. Besvesno stanje.Trnes pod njegovim usnama..Ponovo rodjena.Ogoljena.Nikada nije bilo tako.Znas da nije... Popustila bi sve kocnice i dodala gas,najjace ,do patosa..sve i da se zakucas o stene njegove nezainteresovanosti.Dvoumis se..Svesna si samo svih boli koje su te bolele.Volela bi da znas recept za drugacije..Samo jedna zelja..sklapas dlanove i molis,ocajnicki molis..da zauvek ostane tu....

Vise nista nije kao pre.Gluva si za sve komentare njega koji silaze sa usana drugih..Tvoja je mera. Tvoj broj! Poput kalupa..Taman..

Zasto te je tesko voleti? Nemocna si u lutanjima. Sigurna da vise neces umeti da pozelis..

Krojis vas po sopstvenim mustrama.Znas da ne smes.Ne idi tako daleko!

Ne budi sujeverna!

Ne planiraj nista unapred! ne umes da se odupres.Tako bi htela da ovaj put sve bude drugacije.Pravo.

On te je nasao.Moglo bi da bude savrseno!

Ne planiraj unapred...

Da li ti to koracas stazom zaljubljivanja?!Samo ti je ona sigurna...

" dodje mi da vrisnem tvoje ime.. "

Dan Ljubavi. Drago mi je da ima onih koji je jos uvek slave. Mogla bih,u nedogled,da pisem kako sam sama,kako osecam prazninu, kako imam potrebu da sam necija..Ali,duboko u sebi znam da bih lagala.

Dobro sam! Zaista..Iako sam mesecima sama. Navikla sam se.Prigrila osamu kao jedino pravo i idealno resenje.Za mene ovakvu.Tvrdoglavu.Samozivu.Sebicnu.Priznajem.Znam svoje mane.Nekada je i meni samoj sa sobom tesko.Neizdrzivo.Priznajem.

Ima dana kad me nema.Kada cutim.Ne odgovaram na poruke.Ne javljam se na pozive.To moji prijatelji znaju.Ne gnjave me.Navikli su se.To su " oni " dani..Prastaju mi,mogu slobodno da kazem..Takav je bio ovaj vikend.Mrzelo me da se pomeram iz kreveta.Tesko mi je bilo da se izvlacim iz pizame.Uzivala sam u hrani.Bez grize savesti.I smejala se ,do iznemoglosti ,uz filmove koje sam gledala..Tesko da bi iko to moje stanje razumeo.Sebi prijam sama.Bez para.I tako tu svoju polovinu nisam uspela da sretnem.Nisam cak ,ni na tren,na pravom putu bila.Umorila sam se od cekanja.I nadanja.Nije me to pretvorilo u losu.Oduvek imam te svoje bubice..Verovala sam da ko me voli,volece i njih.

Ljubav?!Bar sam je ja imala.Letela.Padala.Sve pod njenim imenom.Cinila najsitnije ludosti.Isla tako daleko..Rukovodjena onom " u ljubavi i ratu sve je dozvoljeno ...".Shvativsi to " sve " bukvalno.Nisam se predavala.Iskradala se nocu iz kuce roditelja.Vracala se i cekala.Iznova i iznova.Molila.Cepala se na pola.Bila voljena.Zeljena.Prosena.Sigurna.Ususkana.Necija...Bar sam ja ljubavi imala..

Nije mi tesko sto cu je slaviti sama.Ne znam verujem li vise u nju.Necu obuci crveno.Necu cekati da me neko iznenada pozove i pozeli da sa mnom podeli dan.Sama cu ugoditi sebi.Rekoh: sebicna.Verujem da tamo negde postoji On.Moj.Ali i da su putevi toliko zavejani da do mene stici ne moze.Jednostavno,zivot mi se ne svodi na cekanje.Nikoga.I nicega.Ako se desi..desi.A ako ne,ne mogu da zalim.Ljubavi sam imala.Ljubav sam slavila..Za jos tri zivota..I pre tri zivota! :D

Nije strasno sto smo sami.Strasnije je biti sam u dvoje!Slavimo,bar na tren ,tu svoju slobodu.Danas ne moram nikome nista da objasnjavam.Ne moram da usiljenim osmehom prikrivam nakostresenu kosu cuvsi ono " Sta ti je? "Ne bacam telefon besna sto se nije javio ili su sati prosli a on nije odgovorio na poruku..Gospodar sam svog vremena! Ima lepote i u tome!

 " Ne pozeli nista sto je tudje! "

Jedna od Deset Bozji zapovesti..Nisam kriva! Nisam znala!

Dan koji ne zelim da pamtite.Onaj od onih koji bih da sanjam..poput kosmara.Ne desava se meni i to.. Iznervirana.Potresena.Na ivici ludila..Ne sopstvenom krivicom.Pokusavaju da me nagovore na sedativ.

Odlazak do kuce i setnja mi bistre um..Bezim sto dalje,trcim,drzeci za ruku Sina od pomisli na ono sta mi se u toku prepodneva desilo...Hodamo sve brze i mislim da cu pobeci tako daleko..ni secanje me sustici ne moze..

Nestaje i ono u cemu najvise uzivam.Lenjo se vucem kroz stanKao da se rastapam.Ostavljam za sobom stope..Tragove mene i stresa koji sam dozivela.

Kako da se nateram da se sredim za vecerasnju proslavu?! Nemam volje! Pustite me! Da prespavam,iako mi san na oci ne dolazi, da uronim u to carstvo nereale..Da odbolujem..tesko mi je i da se pomerim.

Obecala sam.Znam.Ne varam.Od retkih sam koji odrzavaju obecanja..dinosaurus..rekla bih po svemu.

Sminka.Haljina.Nakit.Nista ne skriva brigu u mojim ocima..kosa je ta koja me odaje..nemam frizuru! Moja odana,neizostavna prijateljica, Glavobolja,u takvim danima nikada me ne zaboravi..Tu je..da me podseti da nisam sama.Okuje mi glavu,slepoocnice nenormalnom tezinom bola..groznicavo se masem za analegitik od kog se ne odvajam..

Prevazisla sam zabave..ne poznajem ove novokomponovane melodije.Ne nalazim sebe u tekstovima koje urlaju svi oko mene..smesim se..Glavobolja iscezava..pozdravlja me do skorog vidjenja.

Kazaljke mile..U meni caruje nemir..trazim pogledom nekoga.Ne znam koga..Cekam.Ne znam sta.Mozda samo nagovestaj da nista vise nece biti kao sto je bilo..

Kao i uvek: bila sam u pravu.

Vece je poodmaklo.Masa se opustila.Njise se.LJulja.Do mene se probija moj veliki prijatelj.Posle pohvala o mom izgledu saopstava kako sedi u drustvu osobe koja mi statusom i svim licnim osobinama odgovara.Prve misli kje proletese mojoj svescu behu obmana..laz...

Pruzih mu ruku i sledeceg trena spustih se kraj njega..O impresijama susreta vec sam pisala..To vise nije ni vazno..Posmatram sebe : jadnu,laku,prevarenu.. Na mestu na kome nikada nisam smela da sednem.Jos u meni ima ponosa! Mrzim lazna moralisanja..ali,tudje ne diram! Svoje ne dam!

Taj,moj veliki prijatelj, u trenu dok me nagovarao da se sa Doticnim upoznam rekao mi ej da je identicnog statusa kao i ja ..razveden.. Ja jos uvek verujem ljudima..Prijateljima posebno..

Pece me sve ovo.Tako da mi se grlo steze..imam nagon za povracanjem..

Nisam,niti cu ikada dozvoliti sebi da budem ocajnica koja takve poteze povlaci..Ne bih nikada prva pisala osobi ,iako mi je dala vizit kartu ,koja je zauzeta..nije to moj stil!Cak sam orvi put za svoje trideset i dve dozvolila takav luksuz..prvi korak! Pomislih,zasto cekati?! Sedela sam ogoljena..zaustavio me je pri odlasku i dao vizitku..Privilegovani sa kojim podelih taj susret ubedise me da je to znak..da se cekam ja..

Kajanje.Da! Pogresnog sam birala.Na pogresnom sam putu bila.Onom sa ooogromnom crnom tackom.

Znate li koliko boli izdaja?! Razjeda...Bas.Cekala sam..Plala mrezu nadanja..Ogresila sam se.Ne znajuci..

Pokusavam da nadjem reci kojima bih opisala razocarenje.U sebe..u druge..Slusala sam svoje glasove.Verovala u ispravnost stava.Tesim se " nisam znala.. slagali su me !!!!" Prasta li se to???

Boli i cinjenica da ono sta sam pozelela vec odavno pripada drugome..Ne postoji sansa da nekada budem srecna..

Po meni je kajanje u zivotu neminovno.

Otici ? Ili ostati?

Svaki izbor u zivotu mac je sa dve ostrice.Biramo ono sta nam vise odgovara.Sto u trenutku izbora nanosi manji bol.Ali,ima i nas tvrdoglavih ,koji u inat sami sebima idemo protiv svih " Ne " na ovom svetu.Sigurna sam da cemo se i zbog tog izbora pokajati,kad tad. Zasto sam otisla?! Zasto nisam ostala?!

Svoje odluke uvek donosim sama.Slusam onaj glas iznutra.

Nedavno sam otkrila veliku istinu! I od tada je sve u zivotu postalo lakse.Kazu , ako se dvoumite oko necega,postavite sebi najjednostavnije pitanje : " Hocu li biti srecan/na ( pri ostvarenju svoje nedoumice )? " Odgovor i izbor su tada tako jednostavni.

Uvek sam umela sebe da vidim unapred.Cak i previse idealizujem sve.

Da li da napravim prvi korak? Iako vec danima pokusavam da se prisetim gde sam ga srela..Znam ga..Takav lik se pamti!

Dosadno mi je.Monotonija me okovala zajedno sa debelim minusom sa druge strane okna.Dani se nizu identicni.Ne zelim i ne dam sebi da mi to bude povod.Hocu da budem osvajana..korak po korak..opijena..Poput junjakinja stranica koje sa velikim apetitom iscitavam.Da lebdim..Ne dodirujem tlo..

Cekacu..Svesna da sigurno nemam sta..Da je zeleo..Nasao bi me..

 " Ljubav je lepa samo dok se ceka "..

Ne umem.Nisu me naucili.Nisam slusala o mudrosti strpljena,o spasenosti strpljivog.Za to bejah gluva.

Zelela bih sve sada!

Nizu se sati.Cekam..Iako nemam sta..Koga? Znam..ali,On nece doci..Plete se oko moje maste najtananija mreza snova,zelja,ceznje...

Iznova se vracam na trenutke susreta.Bese tako davno! Zaboravila sam.Sve sam zaboravila!? A trudila sam se,upinjala da sve u secanje duboko urezem.Ne pamtim mu glas.Ne secam se ruku! Iscezao mi je miris.....

Pokusavam medju tim trenucima da nadjem kljuc.Da dobijem odgovor : " Da li ce me traziti?! " Zelja da nastavimo pricu me razjeda.Cekanje me baca u ocaj! Razdire me!

Plasim se da napravim korak. Prvi.Najvazniji.I iskorak cak.Ucim se da budem strpljiva..O,koliko je tesko sada menjati se!?

Odlutam u tamu njegovim ociju! Pamtim kako me je gledao!Samo to!Topim se.Nema me.Nestajem!

" Sanjala sam te! "-rekla sam mu bez imalo stida.Pokusavali smo da se setimo odakle lik jedno drugom pamtimo.Sretali smo se..Mozda?! Mali je grad..

Sanjala sam te..ali nisam umela tako..

Dodji..

Ne volim da cekam.

Dodji..

Dok sam jos opijena.

Dodji..

Veruj mi!

Dodji!

Da trajemo u dvoje!

Dugo sam cekala Sunce..ili makar neki nagovestaj njegov.Da mi vetar donese znak.Da me mirisom radosti pomiluje..

Scucurena u svojoj samoci.Razoruzana pred nemogucnoscu izbora.Naviknuta na led.Nepomicna pred hladnocom u sebi.Uljuljkana u sigurnost sopstvenog izbora.Sigurna da "ja" nikada nece biti "mi".Naucena da uzivam u belini oko sebe.Sa strahom od stopa u netaknutom snegu.

Vatra okovana ledom..Jacina snage i volje, ogromna zelja..

Dozvala sam Sunce.Zeljom .. Nisam mu se nadala.Nisam ga cekala.Otopio me dubinom plavetnila u ocima.Postala sam nemocna..Pozelela da se predam.Ali samo Njemu..Isplela mrezu najtananije ceznje.Ponovo rodjena sa izgovorom Njegovog imena..Vracena sebi..Tamo gde ga nisam ocekivala.

Unesen je nemir.Bespovratan.

Zelja..

Ne umem da prestanem da zelim..Njega ne..

Onaj pljusak juce..Pozelela sam te istog trena.Da smo van , pod otvorenim nebom.Da bosa ka tebi trcim.Da rasirim ruke zeljna,gladna ljubavi , sigurnosti, utocista.Da dozvolim da mi te najkrupnije kapi speru secanja,ociste dusu u koju bih da te primim.Da grlim tebe mokra,ulepljena,umazana.Da upijam dah tvoj zajedno sa mirisima raspupelog proleca.Da ti se smejem poput deteta jer si me vinuo medju oblake koji seju strast.Grejes me prozeblu  vrelinom tela.Stojimo ogoljenih dusa.Jedini koji ne zele da carolija prestane..omamljeni ,opijeni,svoji…

Sta da nakon svega kazem?

Cutim.

Pisem.Pokusavam da sacuvam secanja.Uspomene.Boli me jer ih vise nema.Boli?Ne , razdire.

Praznina.Pustos.Ocaj!

Ne fali mi On! Neee!!!Kako sam samo sebicna?! Hocu natrag sve one osecaje koje sam zbog njega osetila..sve sta sam prezivela..tada.I jedino tada!

Lebdela..Sijala..Zivela..Disala bez daha.

Hocu natrag to!

Uvek sam volela da citam.Najjeftinije putovanje.Beg.Prihvatala sam uloge princeza, preljubnica , ostavljenih ,zavodnica, mucenica , heroina..samo da je makar jedna nit kojom su satkane nosila mene..Zivela sam medju stranicama , krila se medju razlicitim fontovima.Odzvanjalo je u meni dugo..nosili su me sadrzaji koji su me dotakli,bas.Mislim da sam jedna od retkih koja je prolivala suze i nad happy end-om ( zasto ja nisam zasluzila da se meni takve stvari dogode ?!?!? ) A onda sam, jednom,medju svim tim pricama, pronasla svoju tezu.. Bog je jabuku podelio na dva dela: musku i zensku.Svaka od tih polovina je nesrecna,neshvacena i nepotpuna dok ne nadje svoju srodnu dusu! Dodavala sam, uvek vesto , takodje svoje licno ubedjenje ,da nam taj isti Bog pruzi priliku da nasu polovinu sretnemo.A koliko cemo biti sposobni da istu prepoznamo zavisi od nase inteligencije..sposobnosti da vidimo,prepoznamo. O , koliko sam verovala u to?! Koliko puta sam svoju dioptriju proveravala?! Nizale su se godine..cekala,trazila,lutala..peh.. Menjala sams e.Svoje stavove.Zelje.Potrebe.Prioritete.Ne i veru da me tamo negde ceka On.Da ce nas susret izazvati potres..prozimanje nase stvorice neraskidivo.Neponovljivo.. Bez potresa.Bez prepoznavanja.Samo polovicno.Trenutna opijenost.Emotivna glad je rasla..Dovodila do iznurenosti.Iznemoglosti.Mutila vid..stvarala izoblicenu sliku.. I,potom sam, nedavno na stranicama koje me jos uvek nose , pronasla tezu iz osamdeset i neke , koju propagira neki americki psiholog ( o,jako tesko iemna pamtim ) ,da je teorija o dve polovine totalni apsurd! Kakvo i koliko zadovoljstvo?! Upalila se lampica! Covek treba da nauci da voli sebe.Totalno.Apsolutno.Bez ostatka.Da zivi u miru sa samim sobom! Da je sam sebi dovoljan! Da bude oceljen!!!- Sada sam ja to! Potpuno nezavisna od svega i svih ( rekli bi svi koji me znaju da sam bas takva oduvek i bila )! Vise ne cekam.Prestala sam i da tragam.Iskljucila mogucnost i da se desi.Sinovljeva.Svoja. Necu ljubav! Mozda je moralo sve ono da se desi?!Sigurno! Onakav let!?Jos strasniji pad! Da dodjem ovde gde sam sada! Zadovoljna! Oceljena!Mirna! Promenjena.Totalno.Okrenuta onome sta mi jedino prija! O,Ivane,hvala ti!