ceznja..

kraj.

neminovnost " naseg odnosa ".pokusavali smo do sada , prekidali , vracali se , ali , sada je to to..tisina..nadanje..cekanje.a znam da se nista promeniti nece!

utisano zvono za zvuk poruke.hocu da se iznenadim! toliko to zelim,da jedva izdrzim dva minuta izmedju dva razocarenja.nema ga.otislo je sve..nepovrat.

nismo ni imali nista! ama nista! jedino neverovatno prepoznavanje,poklapanje,citanje misli..nisam ni uspela da ga zavolim,onako..bar to mislim..javila se navika,potreba za tim prepoznavanjem,za tom ironijom sudbine.ceo zivot na dohvat ruke i sada,kada je sve zaokruzeno , mi se spajamo?!neverovatno..

fali.

jako.

nije proslo jos ni 12 h od prekida.

neki grc u stomaku ( o, nisam izgubila apetit,o,ne to,pa to meni ne moze da se desi )..tuga..jad..nistavilo..praznina..promasenost..plamicak nade,ono sto nas nikada ne napusta.nepresusna potreba za happy endom..mozda?! mozda ipak shvati da je to to,ono neponovljivo,mozda se ipak za mene odluci!?vera..koja me na neki nacin hrani..

nervozna sam.netrpeljiva.iritira me bilo ciji poziv,bilo ciji izgovor mog imena..kada bih naredne sate,dane mogla da prespavam.dok se makar ne odviknem!posle cu lako..

i dok sve ove reci nizem,pitam se,osecam krivicu , postupam li ispravno sa aspekta uloge majke?! pece me griza savesti..

tmina..gusta..lepljiva..poput testa..kroz napukline neba po koja zvezda..oblaci olovni i teski lenjo se vuku..

stojim na vratima terase upijajuci to prostranstvo..gubeci svoje misli u njemu..rasipajuci svoje strahove..daleko sam..predaleko..hladnoca , ukocenost udova od nje vraca me u sadasnjost..

besna? ne! na sebe mozda jedino..rekla bih pre razocarana..naviknuta da je sve u zivotu po mom principu - kako zelim i zamislim, samo i jedino Ja..o, moram praviti ustupke..menjati se..ovo je idealan tren za to..

otisao je.posao.kao i uvek.pravi , dobar ili iskren izgovor? ne zelim o tome da razmisljam..nedostatak sna mi zulja oci.bacam se u postelju i poslednjim atomima snage se trudim da utonem u isti..

kako je tesko cekati medju cetiri zida? slusati tisinu? dok sekunde mile u svojoj nepomicnosti..prevario me san.umor je ovladao.i potpuno novu i osvezenu vratio me u javu u trenu kada je trebao stici..cekala sam ga u mraku i strepela..pravila se da sam omamljena snom samo da bih videla sleduje li mi jos jedno razocarenje u nizu..

zao mu je sto me budi..o,meni nije! ne! svaki tren uz njega meni je dragocen..

noc polako sipi..sekunde dostizu neverovatno ubrzanje..rastapam se..nestajem.razlivam pod snagom njegovog zagrljaja.cvrstinom njegovih ramena.stiskom njegovih misica..jos jedan tren..i nema me..vrtoglavo se spustam u vrtloge strasti..bez svesti.bez osecaja za sada i ovde.tmina se preliva po nama.uvlaci u pore..uzdize nas u neverovatnoj hrabrosti da izgovorimo i ucinimo sve sto ne bismo smeli na belini dana..

pomucena svest..

ne pripadam vise sebi..

trudim se da utisnem njega u sebe..da se prelijemo..pomesamo..zauvek..da vreme stane..samo mi..nasi snovi na pijedastalu..

magicna moc noci.nalet emocija pred nagovestaj zore.sacuvati trenutak kom smo se prepustili odavno.urezati u secanje..

raznezeni..hrabri..svesni svega sto u sebi nosimo..nijedna rec , ni jedan dodir nisu dovoljno veliki dokazi za ono sta osecamo..plasimo se nase nedorecenosti prikriveni pod plastom osvita..

neumorni u izlivima..svesni opijenosti..pohotni..nezajazljivi..gladni..sposobni samo za tren sada i ovde..tkamo svetlu buducnost..sada kada smo se spojili , otklanjamo cak i svaku mogucnost da se sutra zagubimo , negde..zelimo da sutra dodje..neumoljivi u zelji da je sacekamo skupa..znamo kako ..sve moze..nista nije tesko..

prenuo nas je zvuk alarma..dobrodosli u danas! ustajem cila..ljubim mu oci..molim ih za miran san..treba mu odmor..ne..ne mogu da savladam istinu..ne umem da se pridignem i odolim svojoj zelji da se utapam u njemu..mala sam..

vracam se jos jednom..ljubim ga zeljna..kasnim..spustam mu poruku na jastuk..

procitao ju je..dopada mu se..

ali , ja ne umem recima da kazem sve sta osecam.. 

Evo me.. Donosim vam strah.. zebnju..

Plasim se. Strepim da sve ovo ne nestane. Da se ne istopi. I ne podje po zlu.

Treba se opustiti. Iskoristiti svaki tren. Prepustiti se. Uzivati... Sada i ovde!

To i radim. Ili bar mislim da je tako..U momentu kada useta u stan , stavim mozak na " off ".. Prepustim se. Preplavi me slatka strepnja iscekivanja. Treperim. Drhtim. Neverovatno zeljna Njega.. i Samo Njega! Sati prolaze brzinom svetlosti.. ne stignem ni da uhvatim dah.. a na pomolu je vec nova zora.. Moja zedj za njim je neugasiva. Koci mi telo , paralise um..

Da! Dosao je.. On..Moj covek. Koji je pronasao mene..Trazili smo se , lutali, cekali..i , kao sto to uvek i biva , grom iz vedra neba!

Mesecima mi je bio tu , na dohvat ruke. Od obicnih poznanika , postali smo , preko noci , ljubavnici , nezajazljivi onog drugog..preplaseni svime sto nas je zadesilo..gladni,zeljni..spremni na igre bez granica..prepoznali se..bezlimitno i totalno sve..onako kako sam uvek zelela..obrisi mojih najtananijih i najskrivenijih mastanja , nadanja su materijalizovani..nose njegov lik..zadrhtim pri pomisli, svaki put , da ni moja dalekoseznost ne bi umela da stvori nesto poput njega..ne, ne bih umela ni mastom iskonstruisati sve sta je moj I doneo sa sobom i u sebi..mesta na koja me je nesebicno poveo..zvezde koje sam sa njim dotakla..prevazisao je sve..vredelo je cekati..ne bih umela ni da zamislim sve ..tako i toliko..

Znam da su svi poceci lepi..imala sam ih..Uzivala..Ali , ovo je nesto drugo.O,ne , ne zavaravam se! Nije me ni ponela ta pocetnicka zaljubljenost, iako sam se bez trena razmisljanja prepustila svemu..ponela me je bujica svega sta smo u sebi nosili..i cekali. Prepoznavanje bez reci. Kao da je bio skriven..i osluskivao mene ..listao mi snove,zavirio u svaku komoru mojih zelja..Toliko da se plasim i da izgovorim sve sta osecam zbog njega..da ne bih izmalerisala..kao da moze nestati..poput pene , velicanstvene dok smo mirni..obgrljena nasim odsjajima..svetlucava..nestvarna..sam dasak moze da je raspuhne..

Znam da je Moj I odgovor na sve molbe..zelje..cekanja..verovanja i neodustajanja da ce me naci On..satkan , ne, ne satkan, rodjen i skrojen po mojoj meri..Znam da Ga zasluzujem! I u pepelu sam verovala da me moja polovina jabuke negde ceka, isto tako nesrecna i dezorjentisana jer me nije srela , jos..nikada nisam dozvolila svojoj zelji da ga nadjem, da se u masi prepoznamo , komplementiramo , spojimo, da utihne , ni na tren..sibali su me vetrovi , povijali me , imala sam ukus zemlje u ustima..ali , vera me nije napustala..

Znala sam da ce doci On..

Stigao je..

Volim..

ima li ista lepse od slatke strepnje?

hoce li?

ili ne?

konstrukcije, razlicite , ali uvek sa krajem koji miluje nasu mastu , pothranjuje zelje i nadanja.

svaki sekund kao vecnost..minute eonski duge...trudimo se da uposlimo mozak.da bitnim i neodloznim skrenemo misli.miljama udaljeni od aparata ,  telefona , nerava napetih poput strune.svaki zvuk emituje signal sms poruke.onda sebe mucimo..svesno..iznalazimo milion novih obaveza , neodloznih , navodimo smer kretanja sto dalje..smisljamo nova i nova zaduzenja koja ce nas uposliti , obuzeti skroz...a tok nasih misli ima jedan jedini smer - " da li je ? sta li je ? "

 i , kada , naposletku , posvrsavamo sve tako gorece i neodlozne poslove , kada castimo sebe predahom, priustimo sebi i taj luksuz..pogledamo u ekran...koji ili ne emituje obavestenje o onome ko tek treba da zakoraci u nas svet , makar to bio samo i svet koji necije prisustvo nagovestava sa tako iscekivanim " pi-pi " ( tako je bar na mom aparatu - kratak ton ) , ili nas obavestava da je sadrzaj koji cemo procitati sa razocarenjem ( ma o cemu nas obavestavao ) od nekog drugog posiljaoca..

smisljamo razloge..iznudjujemo opravdanja .. zasto nije jos? zasto mu toliko treba? kukavicluk? strah od moguceg odbijanja? nedostatak maste za prvi kontakt?

e, onda , onako besni , samoteseci se , tiho sapnemo sebi - " ako je tako , bolje da mi nikada nista ni ne napise!!! meni takva osoba ni ne treba! " kakav nalet ponosa!? zadovoljstvo!? snaga!? moc!? nad samim sobom i sopstvenim prohtevima.jer , pobogu,ko nema smelost da ti pridje, ne treba ni da bude sa tobom!? kako lazno velicamo sebe! ( mada, ja stvarno verujem u to! prvenstveno kod osobe cenim hrabrost.posedovanje petlje, za sve.pa i prvi korak! ako si vec uzeo broj,zasto ga i ne iskoristis?! uvek i u svemu polazim od sebe! vremenska distanca te samo jaaaaaako udaljava..ne stices mudrost..jer da je posedujes, tekstom, osmisljenim bi je i dokazao )..

cekamo.besni.uposleni na razne nacine.samo da zabavimo tisinu iscekivanja..nekada prodju dani..tisina postaje deblja.gusca.navikne nas.smisljajuci nacine da se zabavimo, prosto i zaboravimo da ista cekamo...nikada nas ni ne prene zvuk zbog koga smo bili poput struna..

a nekada , u trenu zasija ekran..i nase lice se ozari..drhtaj.trema.znojavi dlanovi...i iznova,i iznova iscitavamo tekst.pokusavajuci da nadjemo makar obrise nasih nadanja medju redovima..i kada vec sve postane uigrana svakodnevnica , kada se zvuk poruke,polako ,ali sigurno prelije u zvuk poziva, pa potom zvona na vratima, kada smo stvarno zaposleni i vise cak ni ne marimo za sadrzaje koje ce nas , negde , ali stvarno zaturen , displej , posle visecasovnog mirovanja emitovati , pozelimo , makar na tren da osetimo iznova tu zebnju iscekivanja..

hoce li?

ili ne?

uzivali smo i tada..to je ono sta se pamti..tada smo bili zivi..

kazu, desice se , kada se najmanje nadas! ( a ja se nikada ne nadam,hahahahah )...

pozvao me jutros! ?!?!? nakon mog : " Ne pisi.Ne zovi.Ne dolazi Vise! Sretno..."

iznenadjena..da! mada sam to negde duboko u sebi i predosecala,ma koliko on tvrdio da je tvrdoglav.uvek sam bila ( jako ) intuitivna..uvek me je samo i jedino vodio taj glas inutra,sopstveni , ma sta mi drugi govorili...

znala sam da ne moze biti ravnodusan.znala sam da ce ga zaboleti.da nije to ono sta je zeleo da dobije.a ja sam i broj izbrisala...i sve poruke, svedoke odnosa u koji smo upali bez zastanke...

zvace me,kasnije..

i,sta sada?prepustiti se drugarstvu,koje je se odavno,u samom startu transformisalo u " visi nivo "? pustiti da nas nosi , pa gde nas sopstvena peckanja , povredjivanja dovedu?muciti se iscekivanjem da se ponovo desi nesto vise?! da li ce se desiti uopste? i , sta ako se ne desi?! gde cemo onda biti?

ili prekinuti zauvek sve?bez pisanja! bez poziva! bez vidjanja! jer,kada se decko u startu nije sabrao , nikada nece! ( decko - pejorativ od coveka mojih godina koji jos nije sazreo i nije dorastao brojki godina koje tako ponosno nosi , jer zaboga, afirmisao se poslovno, i to vrlo uspesno , na samom izdisaju trece decenije )

plasim se svoje nemoci..usamljenosti,iako realno nisam sama..nepopunjenosti vremena , ponekada, u one tihe sate,kada su srecnici prigrljeni onima koje vole i koji im boje smiraj dana...plasim se nekog svog poteza ocajnika..besa  , koji bi u meni isklijao tada , pred njegovim slepilom za mene , moje osecaje i spremnost da pomerim granice..

i?