ceznja..

pozvao me jutros! ?!?!? nakon mog : " Ne pisi.Ne zovi.Ne dolazi Vise! Sretno..."

iznenadjena..da! mada sam to negde duboko u sebi i predosecala,ma koliko on tvrdio da je tvrdoglav.uvek sam bila ( jako ) intuitivna..uvek me je samo i jedino vodio taj glas inutra,sopstveni , ma sta mi drugi govorili...

znala sam da ne moze biti ravnodusan.znala sam da ce ga zaboleti.da nije to ono sta je zeleo da dobije.a ja sam i broj izbrisala...i sve poruke, svedoke odnosa u koji smo upali bez zastanke...

zvace me,kasnije..

i,sta sada?prepustiti se drugarstvu,koje je se odavno,u samom startu transformisalo u " visi nivo "? pustiti da nas nosi , pa gde nas sopstvena peckanja , povredjivanja dovedu?muciti se iscekivanjem da se ponovo desi nesto vise?! da li ce se desiti uopste? i , sta ako se ne desi?! gde cemo onda biti?

ili prekinuti zauvek sve?bez pisanja! bez poziva! bez vidjanja! jer,kada se decko u startu nije sabrao , nikada nece! ( decko - pejorativ od coveka mojih godina koji jos nije sazreo i nije dorastao brojki godina koje tako ponosno nosi , jer zaboga, afirmisao se poslovno, i to vrlo uspesno , na samom izdisaju trece decenije )

plasim se svoje nemoci..usamljenosti,iako realno nisam sama..nepopunjenosti vremena , ponekada, u one tihe sate,kada su srecnici prigrljeni onima koje vole i koji im boje smiraj dana...plasim se nekog svog poteza ocajnika..besa  , koji bi u meni isklijao tada , pred njegovim slepilom za mene , moje osecaje i spremnost da pomerim granice..

i?