ceznja..

ima li ista lepse od slatke strepnje?

hoce li?

ili ne?

konstrukcije, razlicite , ali uvek sa krajem koji miluje nasu mastu , pothranjuje zelje i nadanja.

svaki sekund kao vecnost..minute eonski duge...trudimo se da uposlimo mozak.da bitnim i neodloznim skrenemo misli.miljama udaljeni od aparata ,  telefona , nerava napetih poput strune.svaki zvuk emituje signal sms poruke.onda sebe mucimo..svesno..iznalazimo milion novih obaveza , neodloznih , navodimo smer kretanja sto dalje..smisljamo nova i nova zaduzenja koja ce nas uposliti , obuzeti skroz...a tok nasih misli ima jedan jedini smer - " da li je ? sta li je ? "

 i , kada , naposletku , posvrsavamo sve tako gorece i neodlozne poslove , kada castimo sebe predahom, priustimo sebi i taj luksuz..pogledamo u ekran...koji ili ne emituje obavestenje o onome ko tek treba da zakoraci u nas svet , makar to bio samo i svet koji necije prisustvo nagovestava sa tako iscekivanim " pi-pi " ( tako je bar na mom aparatu - kratak ton ) , ili nas obavestava da je sadrzaj koji cemo procitati sa razocarenjem ( ma o cemu nas obavestavao ) od nekog drugog posiljaoca..

smisljamo razloge..iznudjujemo opravdanja .. zasto nije jos? zasto mu toliko treba? kukavicluk? strah od moguceg odbijanja? nedostatak maste za prvi kontakt?

e, onda , onako besni , samoteseci se , tiho sapnemo sebi - " ako je tako , bolje da mi nikada nista ni ne napise!!! meni takva osoba ni ne treba! " kakav nalet ponosa!? zadovoljstvo!? snaga!? moc!? nad samim sobom i sopstvenim prohtevima.jer , pobogu,ko nema smelost da ti pridje, ne treba ni da bude sa tobom!? kako lazno velicamo sebe! ( mada, ja stvarno verujem u to! prvenstveno kod osobe cenim hrabrost.posedovanje petlje, za sve.pa i prvi korak! ako si vec uzeo broj,zasto ga i ne iskoristis?! uvek i u svemu polazim od sebe! vremenska distanca te samo jaaaaaako udaljava..ne stices mudrost..jer da je posedujes, tekstom, osmisljenim bi je i dokazao )..

cekamo.besni.uposleni na razne nacine.samo da zabavimo tisinu iscekivanja..nekada prodju dani..tisina postaje deblja.gusca.navikne nas.smisljajuci nacine da se zabavimo, prosto i zaboravimo da ista cekamo...nikada nas ni ne prene zvuk zbog koga smo bili poput struna..

a nekada , u trenu zasija ekran..i nase lice se ozari..drhtaj.trema.znojavi dlanovi...i iznova,i iznova iscitavamo tekst.pokusavajuci da nadjemo makar obrise nasih nadanja medju redovima..i kada vec sve postane uigrana svakodnevnica , kada se zvuk poruke,polako ,ali sigurno prelije u zvuk poziva, pa potom zvona na vratima, kada smo stvarno zaposleni i vise cak ni ne marimo za sadrzaje koje ce nas , negde , ali stvarno zaturen , displej , posle visecasovnog mirovanja emitovati , pozelimo , makar na tren da osetimo iznova tu zebnju iscekivanja..

hoce li?

ili ne?

uzivali smo i tada..to je ono sta se pamti..tada smo bili zivi..

kazu, desice se , kada se najmanje nadas! ( a ja se nikada ne nadam,hahahahah )...