ceznja..

Bole li vas nekada vase zelje? Najjednostavnije , skromne zelje? Precizno definisane. Uokvirene potrebom ispunjenosti. 

Dovoljno je samo da zatvorite oci i ona je tu. Jasna.Dostizna. Rasirite dlan i ona se kao pahulja spusta na njega. Vrelinom zelje topi se i stavlja obrise ispunjenosti. Sta bi bilo kad bi bilo?! Opija vas ostvarenost.Sada je sutra. Vi ste tu.Zadovoljni,bar na tren.Imate sve sto vam treba. Spokoj. Nesvesni koliko ste daleko otisli..

Zasto je pogresno zeleti? Nadati se? Kakva je to kletva bacena na sve ono sta smo unapred zamislili?Zasto se bas to nikada ne ostvari?Treba li u strahu zeleti i nadati se?! Priustiti sebi luksuz mastanja,nadanja.Lebdeti na krilima nestvarnog,cekanog,zeljenog?

Meni su dani obojeni zeljama.Destinacija moje maste uvek je i suvise luksuzna..mozda za mene zato i nedodirljiva.Lutam..susrecem se sa sobom uvek tamo gde sam mislila da sebe necu naci.To mi uvek odrzava osmeh na licu.Zato cestop ne pripadam ovde i sada.I,bas zato me boli pad.Tresak!

Kao da sam oguglala na razocarenje.Kao da je u stvari to ono sto sam cekala. Cujem eho sopstvenog glasa " Jesam li ti rekla?! ".. jacinom razara bubne opne.Rasipam se.Rastacem.Ponirem.Dobro poznati osecaj.Gorcina me obuzima.Siri se mojim krvotokom.Upijam je gladna.." Zasto se dobre stvari uvek desavaju drugima? " ,imam toliko snage da sa usana otmem to,uvek isto pitanje..

Optimista.Uvek.I oduvek. Sakupljam raspalu parcad sebe..Tesim se onim cuvenim " ko zna zasto je to dobro?! ". Postala je to moja zivotna deviza! Te reci,uvek iznova,daju mi neku nadcovecansku snagu,da ustanem,ma koliko pad bio bolan..Pokupim se,usisam i najsitnije cestice,poput lika iz crtaca , i nastavim ,na tren promenjena..

I onda resim,cvrsto resim da vise necu zeleti.  Da se vise necu nadati! I onako nam se uvek desi ono cemu smo se najmanje nadali! Ne nadam se nicemu! Uzivam ovde i sada. Dok ne pozelim ,opet, nesto na izgled jednostavno i ostvarivo!