ceznja..

osecaj praznine.samoce.grli.steze.jako.ne dozvoljava da udahnem vazduh...

pustos..

nezadovoljstvo...

drugi bi rekli,pa nemas razloga...?!

dosada je djavolja rabota.znam.osecam...

kada ne znas sta bi sa sobom..nova frizura?pedikir?manikir?neka nova krpica?par novih cipela?nebitno.." samo da se nesto desava" ...na najbolji nacin kompenzovati svoje nezadovoljstvo! kako? cime? nema leka... svaki pokusaj samo jos vise produbljuje stanje.baca u jos vece crveno.nista novo ne izaziva ni odusevljenje cak.ravna linija.ne umem da se pokrenem.uzdignem.smisljam nacin kojim bih se oraspolozila...cime bih sebe obradovala po ko zna koji put? sve je to vec prezivljeno..sa teskim posledicama..od kojih ne znam kada cu se oporaviti..

znam smisao.ali ga ne nalazim..nekada mi je sve tako lepo...nekada u svemu uzivam...na svakom koraku osetim zadovoljstvo malim..

a nekada se osetim izgubljenom u svojim lutanjima.moj zivot dobije notu promasenosti.besmisao,svuda i u svemu.pitam se kuda me sve to vodi?

pozelim da se izolujem.zatvorim.ucaurim.bez svetlosti,vazduha.anaerobni uslovi.da me sve to breme ,sopstveno ugusi.linija ravna,i dalje.ponire.

a umem da se radujem malom..umem da osetim sitnice i u njima uzivam..umem po letnjem pljusku,bosa , da sperem sve sa sebe..i prigrlim svezinu i sunce koje nakon njega dolaze...umem da disem punim plucima.sebicno da uvlacim i isisavam sve sokove zivota..da se smejem najglasnije, da cuju i drugi..da poput zaraze sirim energiju svima..

umem.samo sam sada zaboravila - kako?! ravna linija..ne bih se pomerila odavde.lazem , bih , odmah,ali ne umem.ne mogu...