...
Verujem u ljubav... mozda vise nego u bilo sta drugo!?!
Trazim je.Cekam... Strpljiva nije odlika mog karaktera...Mozda se zato osecam ovako umorno , iscrpljeno , iscedjeno.Pronalazim smisao u drugim stvarima,ne trosim zivot uzalud , cisto da prodje , dok na velika vrata ne useta G-din Pravi...moja komplementranost...Ono totalno,bezuslovno,a ipak ovozemaljsko , prozeto svakodnevnicom..
Zivim od secanja.Na Njega.Evo,vec godinama..Desavalo se,useta po neko..ali, nedovoljno jak da prikuje moju paznju,da potre sve ono sto je bilo pre.Svaki nagovestaj potrebe za zblizavanjem, ili ne daj Boze fizickim kontaktom, primecen sa druge strane , izaziva u meni gadjenje...okovana sam sopstvenim strahom i pokusaja da nastavim dalje! O,pa ja lazem samu sebe!? Kako sam samo jednostavno dosla do zakljucka?! Trazim,cekam..a u stvari ne zelim da se desi! koliko dobrih sansi i prilika sam propustila samo za sve ove godine? Pa meni prija ta stihija,ucmalost kojoj se moja ceznja pretvorila..Od svega nudjenog,zavolela sam i prigrlila iluziju nas..ne ono sta smo bili,pa ja sam to napustila, vec sta smo mogli biti..
Cvrsto se drzim za skute proslosti.Nepopravljiv optimista,za sve , sem sa samu sebe.Ne prekidam nit ,tako tananu,prekrivenu godinama, izbledelu od zivota koji je protekao od tada , prekrivenu paucinom desavanja,pod debelim slojem dogadjaja..prija mi da kroz slamku sisam vazduh zavaravajuci sebe da mi je dusa prazna , ogoljena ..jer,nas ispunjava to sto volimo mi,a ne sto smo voljeni..pa,koliko njih nas , u ovom trenu mozda voli,a da ni ne znamo,a mi smo prazni jer nemamo taj osecaj da pruzimo nikome..