ceznja..

opet ta faza.. misli opterecene kupovinom...

sve mi fali! nista nemam! cime bih sebe mogla obradovati ovaj put??!?! nakit? neki komad koji negde usamljeno cami..ceka me ..da se prepoznamo.. garderoba..ne, to je vec ispraznjena ideja..a , doduse , mogla bih da promenim svoj stil ( tooooootalno , podrazumeva se ! :-) )..pa , imam li uopste stil , sopstveni , ja? sve mi se dopada , sve volim.. ili , neki nov sat?! zaista sam u dilemi sta sebi da upakujem ovoga puta u omot camotinje,praznine , usamljenost , dezorjentisanosti?tako lepo spakovano , sa masnicom totalne dekintiranosti obavijeno?!

pripadam onoj sorti kupaca kojoj se moze prodati sve..od igle..do lokomotive..samo , ako u trenu ponude u ponudjenom prepoznam lik svoje potrebe..meni , pobogu , uvek i sve treba!!!

jedan period sam te svoje faze pokusavala da ublazim kupovinom knjiga! cak sam i posvete pisala sebi..ovekovecene su , bas njima, faze i emocije koje sam prezivljavala tada..volim da im se vratim ponekada..svesna da ponovo isti osecaj u meni nece izazvati.ali,nekako setna volim da zavirim izmedju korica i prisetim se sta sam sebi zelela tada..kamo je moja dusa odlutala..dokle se rasprsila i gde je boravila u trenu kada je pokusala da novcem plati osecaj praznine..

zanimljivo, stvari se u mojim plakarima redjaju..cipelarnici prepuni..kutije za nakit takodje..police sa knjigama..trenutno zadovoljstvo ..priustim sebi sve sta pozelim..a potom bes,ogorcenost,jad..pa,zaboga,majka sam, ne smem tako vise..gde su dugorocni planovi?! kamo je stednja? briga? ne zivi se od danas do sutra?!ne smem biti tako neozbiljna, neodgovorna?pa kakva sam ja to majka?

griza savest stupa na scenu! samara me pitanjima..istinom..razjeda..osecaj krivice..koliko to kosta?

pokusam da dam sebi rok..do kog necu sebe pocastiti nicim novim.. o ne,nisam ja isprazni snob,materijalista,neeeee! uzivam , ponajvise, u onome sto se novcem ne kupuje..ali, toga sada nema..samo pokusavam da nadomestim,nategnem,makar malo...kada nema ko drugi,da makar sama sebi ugodim,kada vec mogu,hahahha...

a , procitala sam sinoc, na stranicama knjige sa kojom se trenutno druzim , da su neke zene jednostavno rodjene takve , da vole lepe stvari, da uzivaju u njima, i cine ama bas sve da budu vlasnici istih..mozda sam ja jedna od njih?! :-))

Tuzna sam... umorna od svega.. pomislih na tren da zivot drzim u svojim rukama..ali on nekako izmice,klizi..prsti se sami sire..

Zna li iko koliko moze da se voli ono sto je sopstvena utroba iznedrila? Mislim da je nemoguce i opisati to , ma koliko reciti bili...

Moje cedo je bolesno..ne,Gospodu hvala , nista ozbiljno..ali , tek kada se nadjemo u toj situaciji , vidimo koliko je sve drugo minorno..nebitno..zanemarljivo naspram njih...ne postoji ono sta ja ne bih uradila sada,samo da On bude dobro..Bdim nad njim..

Boli me to njegovo stanje obicne virusne prehlade..znam da je to deo odrastanja,znam da se na taj nacin i celici i da su svi na neki nacin prosli kroz to...znam i da ce nestati kao rukom odneseno..ali,sada sam slaba..bespomocna..nismo li svi manje vise takvi?!zapravo , ne mozemo da uticemo na sve ono sta nam se desava..ma koliko zeleli..nosi nas reka,baca po obalama..mozemo samo da plivamo..ili ne..katkad su talasi previse jaki..bacaju nas..potope..treba cuvati snagu da izmognemo i isplivamo ponovo na povrsinu..

Verujem u Sunce..i miran tok..

Kazu da zivim u Iluziji..Ne! Zivim u snovima! Onim kojima se nasa podsvest poigrava, obojenim mastom,strahom,zeljama,teskobom..ceznjom...volim kada me veo noci obgrli , kada pri samom dodiru jastuka postanem stanovnik tog carstva...

Ma koliko lepi bili , ma koliko se u njima moje najskrivenije zelje obistinile,ma koliko se sve ono cega se moje misli tog dana dotakle,u snovima u javu pretvorilo , danju ne uzivam u njihovim obrisima koja se kroz secanja provlace..

Sanjam uvek..ali ne uvek tako da bi me po danu mucilo i sustizalo to..ne utka mi svaki san totalnu oduzetost za javu..obamrlost za sve ono sto se ovde i sada , oko mene , desava..ne vracam se svakom iznova i iznova,analizirajuci sve sta sam prezivela i u cemu su moje misli uzivale..slike tako jake ,obojene ..razum povucen pred bujicom toliko toga potisnutog u meni..da se nekada i sama uplasim te refleksije..koliko daleko mogu otici? sve ono sto mi je smiraj noci doneo , muci me ,przi , jace nego svetlost dana...

Zazalim sto sam se probudila, ponekada, da sam mogla jos koji minut samo da produzim...dokle bih stigla? sta bih dozivela? Do kojih visina se vinula? Jer, znam sa kim... Uvek isto lice , isti osmeh ,isti sjaj u ocima..obrisi i lik moje ceznje..ali, te oci ,i taj pogled mi govore sve.Urezu se tako jako.I moje oci su jos lepljive snom , iako vec drugu kafu ispijam,pokusavajuci da napravim sto jasniju granicu izmedju snevanog i ovog trena , da se odlepim i probudim, progledam!Ali misli vide samo njih , te oci , ne umem da ih potisnem,ne..da ih oteram iz secanja , dam otkaz njihovom boravku , zabranim pristup...sve se moze kada se hoce! Znam! Prevarim se ponekada,pomislim da sam zaboravila , prestala da mislim ( pa zar i sam podsecaj na to nije misljenje o njima?!)..i onda se iznenada pojave,uplase me , iskoce,sjajnije nego ikada..noseci u sebi samo onaj sjaj koji su imale dok su me ludacki volele..taj pogled ja ne znam da zaboravim..uvek u takvom sjaju izvru u mojim snovima, transformisane u najrazlicitije obrise..ali uvek isto lepe..sjajne..

osecaj praznine.samoce.grli.steze.jako.ne dozvoljava da udahnem vazduh...

pustos..

nezadovoljstvo...

drugi bi rekli,pa nemas razloga...?!

dosada je djavolja rabota.znam.osecam...

kada ne znas sta bi sa sobom..nova frizura?pedikir?manikir?neka nova krpica?par novih cipela?nebitno.." samo da se nesto desava" ...na najbolji nacin kompenzovati svoje nezadovoljstvo! kako? cime? nema leka... svaki pokusaj samo jos vise produbljuje stanje.baca u jos vece crveno.nista novo ne izaziva ni odusevljenje cak.ravna linija.ne umem da se pokrenem.uzdignem.smisljam nacin kojim bih se oraspolozila...cime bih sebe obradovala po ko zna koji put? sve je to vec prezivljeno..sa teskim posledicama..od kojih ne znam kada cu se oporaviti..

znam smisao.ali ga ne nalazim..nekada mi je sve tako lepo...nekada u svemu uzivam...na svakom koraku osetim zadovoljstvo malim..

a nekada se osetim izgubljenom u svojim lutanjima.moj zivot dobije notu promasenosti.besmisao,svuda i u svemu.pitam se kuda me sve to vodi?

pozelim da se izolujem.zatvorim.ucaurim.bez svetlosti,vazduha.anaerobni uslovi.da me sve to breme ,sopstveno ugusi.linija ravna,i dalje.ponire.

a umem da se radujem malom..umem da osetim sitnice i u njima uzivam..umem po letnjem pljusku,bosa , da sperem sve sa sebe..i prigrlim svezinu i sunce koje nakon njega dolaze...umem da disem punim plucima.sebicno da uvlacim i isisavam sve sokove zivota..da se smejem najglasnije, da cuju i drugi..da poput zaraze sirim energiju svima..

umem.samo sam sada zaboravila - kako?! ravna linija..ne bih se pomerila odavde.lazem , bih , odmah,ali ne umem.ne mogu...

Verujem u ljubav... mozda vise nego u bilo sta drugo!?!

Trazim je.Cekam... Strpljiva nije odlika mog karaktera...Mozda se zato osecam ovako umorno , iscrpljeno , iscedjeno.Pronalazim smisao u drugim stvarima,ne trosim zivot uzalud , cisto da prodje , dok na velika vrata ne useta G-din Pravi...moja komplementranost...Ono totalno,bezuslovno,a ipak ovozemaljsko , prozeto svakodnevnicom..

Zivim od secanja.Na Njega.Evo,vec godinama..Desavalo se,useta po neko..ali, nedovoljno jak da prikuje moju paznju,da potre sve ono sto je bilo pre.Svaki nagovestaj potrebe za zblizavanjem, ili ne daj Boze fizickim kontaktom, primecen sa druge strane , izaziva u meni gadjenje...okovana sam sopstvenim strahom i pokusaja da nastavim dalje! O,pa ja lazem samu sebe!? Kako sam samo jednostavno dosla do zakljucka?! Trazim,cekam..a u stvari ne zelim da se desi! koliko dobrih sansi i prilika sam propustila samo za sve ove godine? Pa meni prija ta stihija,ucmalost kojoj se moja ceznja pretvorila..Od svega nudjenog,zavolela sam i prigrlila iluziju nas..ne ono sta smo bili,pa ja sam to napustila, vec sta smo mogli biti..

Cvrsto se drzim za skute proslosti.Nepopravljiv optimista,za sve , sem sa samu sebe.Ne prekidam nit ,tako tananu,prekrivenu godinama, izbledelu od zivota koji je protekao od tada , prekrivenu paucinom desavanja,pod debelim slojem dogadjaja..prija mi da kroz slamku sisam vazduh zavaravajuci sebe da mi je dusa prazna , ogoljena ..jer,nas ispunjava to sto volimo mi,a ne sto smo voljeni..pa,koliko njih nas , u ovom trenu mozda voli,a da ni ne znamo,a mi smo prazni jer nemamo taj osecaj da pruzimo nikome..

Nocas sam opet sanjala tebe..

Sada sam setna..besna…razocarana…iznenadjena…

Prepoznala sam te u snu i prigrlila svom jacinom svoje ceznje..toliki vremenski jaz!? A ti i dalje zivis u meni?! Bes.Gnev.Na sopstveni razum koji me je ponovo izneverio…do kada ce me voditi u najtamnije odaje  podsvesti u kojima cu te do iznemoglosti zeleti..stezati sve jace da mi se ne izmigoljis pod odjekom zvona za budjenje? Do kada cu te rukama grliti u besmislenom pokusaju da te utisnem u sebe gde odvec bitises?Prikriven..u svojoj moci da , poput aveti , iskocis kada se osetis ugrozenim…

O , oci su mi jos zalepljene snom..u mislima samo slika tvojih ociju i osmeha u trenu kada smo se u snu prepoznali..

Da li je moja zelja toliko slaba da se ponovo prepusti samo Tebi?! Da li te ona nesvesno priziva?!Dokazujuci mi da tako luda za tobom ne jenjava?! Zasto je toliko nejaka da se prepusti novom?Zasto bezi pod poznate skute Tebe i Tvoje moci nad njom?

Zasto?

Dokle?

Da li je to moj usud?

Neznanje..strah..bes…

Nedostaje mi slucajan dodir u masi,koji je strogo cuva od ociju budnih i ono samo nase , jako i veliko .. nedostaje mi da me zovu Necijom , iako se moja samostalnost grozila prisvajanja .. zagrljaj , istinski , utociste i nada da ce sve biti u redu , iako se tlo poda mnom ljulja..da me u pohoti samo na krevet spustis , dok jecis od zelje .. taj tren iscekivanja.. I onaj pogled u ekstazi koji mi govori sve.. tvoja ruka koja me brizljivo pokriva usnulu.. Mozes li utoliti toliku moju glad?!