ceznja..

6.40...vodim Sina u vrtic..cekamo zeleno na semaforu.dva slucajna prolaznika , stari znanci ( o , i to vrlo dobri,a cucete i zasto ) , pozdravljaju se recima : " Igrate veceras ?! " " Da ! ", sa odusevljenjem u glasu odgovara drugi , i nastavlja , uveren u istinistost svojih reci : " Nadam se da cemo proci !" " Makar neka neko ode dalje! " odgovara drugi.

Fudbal..

Dva tabora.

vecita podeljenost medju muskarcima.

Nasi , i

Njihovi.

tolika zagrizenost za dve desetine znojavih muskaraca kojima je jedini cilj da loptu ubace u mrezu.pitao bi me neko znam li ja koliko su oni placeni za to..svesna sam da o nekim ciframa mogu samo da sanjam..iako mi je matematika oduvek odlicno isla..

a sta su to oni znacajno uradili, cime su se namucili..iskreno , ma koliko ne uzivala u sportu , trcala bih i ja za toliku svotu..i duplo manju cak! ma i cetvrtinu!

ali..nije poenta u tome..

da juce nisam uhvatila razgovor dvojice kolega , koji su takodje podeljeni na " Njihove " i " Nase " , ne bih ni znala da prolaznici na ulici pricaju o fudbali , utakmici..

oduvek me je intrigirala takva i toliko zagrizenost, opcinjenosst.fascinirala cak! da li je iko promatrao njihova lica,reakcije u vremenu trajanja te vrste dvoboja.stvarno mi nije jasno zasto se i zarad cega toliko nerviraju,skacu,deru,urlaju..

o,ko zna koliku am kolicinu mrznje na sebe navukla ovim svojim komentarima!?napomenucu da mi je isto to nejasno i neshvatljivo bilo dok sam u krevetu spremala ispite a ON pored mene uzivao u akciji u jedanaestercu..bitno je da vreme provodimo zajedno..iako je nacin i osmisljenost nebitna!bilo je momenata kada su i izlazili iz kornera i uzivali na tribinama sa mnom! to su , verovatno , bili pokusaji dokaza ljubavi i posvecenosti meni! jer,zaboga , teren je napusten zbog zene!

potom je usledio brak sa aktivnim , i koliko-toliko uspesnim igracem malog fudbala.pa su se sa slikama velikog , na nasem ekranu smenjivale i akcije malog, i onog na oesku cak! sada vise ni ne gledam tv! bukvalno ga ne palim!

slagala bih kada bih rekla da nisam , u jednom trenu i ja postala obozavatelje te tako najvaznije sporedne stvari na svetu! iscekivala sam i ja sa zarom ta prvenstva , lige ! unapred sam zelela da znam rasporede i termine! sa kakvim uzitkom sam samo sebi osmisljavala to vreme! jer ta dva sata , sa poluvremenom i produzecima su bila samo moja..nije bilo bitno sta radim , gde sam i sa kim..a ja sam , uvek , unapred , do najsitnijeg detalja osmislila i za sebe neku akciju , ali bez znoja i u tisini...

mozda bi sve bilo drugacije ( o,naravno , cast izuzecima ) kada bi i sve ostale fenomene u drustvu posmatrali kroz prizmu ljubavi prema fudbalu.

kako privici dete na nosu?

kako mu objasniti da mama mora da radi i da ga i dalje voli najvise na svetu , iako ga ostavlja u vrticu?

kako organizovati odmor?

kako navuci do prvog?

sta kuvati sutra?

kako?

sta?

milion nizova!

znam da i oni ne vide svrhu tolike brige..

svesna sam razlike tih nasih dioptrija!

volim , kada me u tisini noci njegove malene rucice zagrle , i tiho , sasvim tiho,svestan da bi mogao narusiti mir koji imamo, sapne na uho : " hocu m'eko ".. volim kada ga kroz san slusam kako ga ispija, dok me njegov ujednacen ritam disanja vraca u san ...

volim ono rastezanje nakon zvona za ustajanje, tu zavodljivost sna tople postelje, lenjo odlaganje dizanja , laznu mrzovolju ( jer ipak ,hvala Bogu , imam gde da se spremim i odem )..

volim ukus prve crne jutarnje kafe, koju pijem sama , u tisini , dok se zurno spremam za posao..

volim svezinu koju osetim dok se hladna voda razliva po mom telu , taj poslednji , ledeni pokusaj koji me trgne iz sna..

volim njegovu pospanu toplinu , razblazen miris jekoderma na njegovoj svilenoj kozi..mekocu pri svakom dodiru..svoju opcinjenost Njime..obozavam svoju nezajazljivu potrebu za Njim , svojim Sinom ..iako vreme ne stoji , nasu potrebu da se " mazujkimo " ( kako on to naziva ) , pa u poslednjem trenu izletimo iz stana da ne bismo zakaznili ( zato mi sat uvek zvoni koji minut pre..od sna kradem )..

volim kada me po izlasku iz zgrade saceka jutarnja svezina..volim strah kojim se sunce pomalja..volim da uzivam u tom trenu..

volim slatko iscekivanje,svega sto mi pricinjava zadovoljstvo..odmotavanje pite sa visnjama..uzurbano kidanje omota sa cokolade..dodir mojih nepca sa svim sto nosi taj neprikosnoven ukus,koji se razlaze , obgrlivsi me slatkocm..volim marcipan..u mislima prizivam taj susret..baileys..uzivam svom svojom ljubavlju u njima..

volim da kuvam.za nekoga..lazem, volim da uzivam u svim onim komentarima koje konzumatori izuste kada im se cula ukusa i mirisa rastope ... volim da okupljam drustvo kod sebe..volim one razgovore do duboko u noc..napor koji , nakon njih ulazem da ih se pridigla iz kreveta..

volim sve svoje obaveze .i one koje prigrlim kako bih bila sto uposlenija,ispunjenija,jer , dosada je djavolja rabota..volim i one veceri , mirne, tihe, kada tonem medju listove knjiga koje pazljivo biram,kada se napajam njihovim sadrzajima,gubim u moru slova , poistovecujuci se sa zrnom..volim kada se zaljubim u naslov nekog sadrzaja i kada sebe pronalazim u mozaiku teksta..

volim kada se u zimske sumrake sklupcam , omamljena snom,posmatram kako se tmina preliva , raskravljujem se uz pucketanje vatre dok muzika , jedino ona, polagano preseca te pukotine tisine..volim taj mir,taj trenutak koji pronadjem u sebi..

volim da osetim kako se raspolucujem dok placem , kidam se, ridam dok uzivam u filmu ( nesto poput " Jesen u Njujorku ") ..volim dok sadrzaj odzvanja dugo u meni..

volim kada prepoznam trenutak..

volim kada volim...kada su mi misli necijim likom obojene..volim svoje oci koje se tada smeju..

volim ovaj zivot, svu njegovu nepredvidivost koju sa sobom nosi..

..nekada tako dobijem krila..ne znam zašto i zbog čega? takav nalet energije..zadovoljstvo.ispunjenje.iz čista mira.ničim izazvano.sve je lepše.bolje.sjajnije.u svemu uživam,čak i u dosadnom spremanju nedeljnog ručka ( iako se seta nadvije nada mnom , u tom letu zatreperim,počem da gubim kurs , jer u njemu nema ko da uživa! kako nema, pitaćete me,pa imaš sina!? da,ali on svaki obrok doživljava kao nužno zlo,moju svirepost , on za to nema vremena, prekidam ga ..nedovršena igra )..

tada je muzika pojačana..tada udišem punim plućima..igram , plešem , opijena zanosom , držeći u rukama Sina , vrtimo se do gubitka svesti , smeh odjekuje, nadvikujemo i pesmu od koje se zidovi tresu...

to je moj život! ja sam ga birala! i svojim stvorila..satkala svojim traganjima za izborima zbog kojih neću osetiti kajanje..gorčinu..omču..protkala ga svojim strahovima..ispunila ga samo onim detaljima koji ispunjuju mene...

takva je ova nedelja..obično je ne volim..ali,ova danas je od onih kada sam zahvalna Bogu što mi je dozvolio da dotaknem tle..što mi je podario sve šta imam..šo me je naučio da u tome uživam..što umem da volim svog Sina..i bezrezervno uživam u svemu..

možda će sutra drugačije biti!?možda me prigrli seta!?ali,danas sam dobro..danas volim život..i slavim ga,na svoj način!

 samo Bog zna - za sve ima leka ,

i sve dodje u pravo vreme

svakom ko zna da ceka !

pozvao me jutros! ?!?!? nakon mog : " Ne pisi.Ne zovi.Ne dolazi Vise! Sretno..."

iznenadjena..da! mada sam to negde duboko u sebi i predosecala,ma koliko on tvrdio da je tvrdoglav.uvek sam bila ( jako ) intuitivna..uvek me je samo i jedino vodio taj glas inutra,sopstveni , ma sta mi drugi govorili...

znala sam da ne moze biti ravnodusan.znala sam da ce ga zaboleti.da nije to ono sta je zeleo da dobije.a ja sam i broj izbrisala...i sve poruke, svedoke odnosa u koji smo upali bez zastanke...

zvace me,kasnije..

i,sta sada?prepustiti se drugarstvu,koje je se odavno,u samom startu transformisalo u " visi nivo "? pustiti da nas nosi , pa gde nas sopstvena peckanja , povredjivanja dovedu?muciti se iscekivanjem da se ponovo desi nesto vise?! da li ce se desiti uopste? i , sta ako se ne desi?! gde cemo onda biti?

ili prekinuti zauvek sve?bez pisanja! bez poziva! bez vidjanja! jer,kada se decko u startu nije sabrao , nikada nece! ( decko - pejorativ od coveka mojih godina koji jos nije sazreo i nije dorastao brojki godina koje tako ponosno nosi , jer zaboga, afirmisao se poslovno, i to vrlo uspesno , na samom izdisaju trece decenije )

plasim se svoje nemoci..usamljenosti,iako realno nisam sama..nepopunjenosti vremena , ponekada, u one tihe sate,kada su srecnici prigrljeni onima koje vole i koji im boje smiraj dana...plasim se nekog svog poteza ocajnika..besa  , koji bi u meni isklijao tada , pred njegovim slepilom za mene , moje osecaje i spremnost da pomerim granice..

i?

skrpila sam nepuna dva sata sna..pozdravljala sam se, ispracala na put bez povrtaka,nesto za sta sam mislila da vredi , da je pravo,zasluzno,cekano..varka..kao i mnogo njih do sada.

zabolelo..lagala bih kada bih rekla da nije.

druzili smo se nekih mesec dana.usao je u moj zivot siguran i upozoren..bio je tu..uvek..navikao me na svoje prisustvo..zamenjivao ih je porukama u trenu kada nismo mogli gledati se u oci..

osecala se ona slatka napetost.iscekivanje.tenzija nakon duzeg vremena koje bismo zajedno proveli.oni pogledi direktno u ovi.price u kojima smo se nazirali mi.one koje su izazivale slatku ljubomoru.skidali smo,ogoljevali duse.bacili snove,nadanja ,iscekivanja pod noge onom drugom.

trepereli pri rastanku..mastali kako bi bilo da su nam se usne dotakle..prazninu i tisinu noci prekidali zvukom nove poruke..hrabriji na recima,nego delima..ceznuli da se slucajno okrznemo u drustvu..

niko ne voli toliko muziku kao mi..a niko toliko sluha nema..pevali smo sa ogromnim zarom.uzivali.posvecivali pesme ..utapali se u reci..

razgovori o nama..mucni.teski.iskreni.kuda?ja nisam ona koja se od njega ocekuje.on - svoj,ostvaren...ma koliko isti bili,ma koliko ta preplitanja bolela , ma koliko obrise svojih stavova pronalazili u misljenjima onog drugog,ma koliko se dopunjavali , identifikovali u zeljama,mastanjima , mi nismo mogli biti tim..previse bi to dobro funkcionisalo...plasilo me to..projektovala sam u mislima nas..smisljala..

i , drzali smo se dogovora da ne predjemo tu granicu, samokontrola,ne ciniti nista sto bi moglo da narusi to sta gradimo..

a onda smo oboje , po precutnom dogovoru,napravili momenat..saucesnici ..tako dobar tim.robovi sopstvenih zelja..pokleknuli pred nabujalom ceznjom.preplavljeni bujicom skrivanog,potisnutog..drhteci pred naletom toliko toga cekanog..

prvi koji bi uspeo da potre Njega!?svesna sam da sam izbegavala sve jer sam se plasila poraza,toliko da sam se okovala tim strahovima..razgoropadjena , dala sam se totalno..prepustila skroz...

verovala sam da je to pocetak Svega.da konacno stize sve ono sta sam cekala...za sta sam se molila..

ali,to je bio kraj..to je bilo ono sta se nama omaklo.hahahah..on emocija ima.ali,ne zna sta zeli u sredini ,nesazreloj , kako kaze,koja ne bi najbolje svarila njegovu vezu sa razvedenom,pri tom i majkom..on ne zna kada ce njemu to da zasmeta?..da li ce moci da napravi korak napred?da li ce se i kada povuci?

bujica izgovora..lazi..tudjih prica..pokusaja opravdanja..

samo ni jedna rec istine..

htela bih da znam samo zasto?

zasto se upustio u nesto,kada je znao ko mu je saigrac,kakvog statusa?!??!?! nikada na to necu dobiti odgovor..

kukavicluk.jedino sta ne mogu da prihvatim kod ljudi..strah..grozim ga se !

ne,ja nisam takva! oduvek sam sama svoj zivot krojila.sama za sebe donosila odluke.birala puteve.zato i jesam ovde sada.razvedena.majka.o koliko sam ja svesna svog polozaja???? i da sam sa poglavljem " Ljubav " za druge mozda , zauvek , zavrsila..iako sam tek nacela tridesetu..ja verujem! slepo ! doci ce On.. i ispunice mi snove..obojiti noci..

opet ta faza.. misli opterecene kupovinom...

sve mi fali! nista nemam! cime bih sebe mogla obradovati ovaj put??!?! nakit? neki komad koji negde usamljeno cami..ceka me ..da se prepoznamo.. garderoba..ne, to je vec ispraznjena ideja..a , doduse , mogla bih da promenim svoj stil ( tooooootalno , podrazumeva se ! :-) )..pa , imam li uopste stil , sopstveni , ja? sve mi se dopada , sve volim.. ili , neki nov sat?! zaista sam u dilemi sta sebi da upakujem ovoga puta u omot camotinje,praznine , usamljenost , dezorjentisanosti?tako lepo spakovano , sa masnicom totalne dekintiranosti obavijeno?!

pripadam onoj sorti kupaca kojoj se moze prodati sve..od igle..do lokomotive..samo , ako u trenu ponude u ponudjenom prepoznam lik svoje potrebe..meni , pobogu , uvek i sve treba!!!

jedan period sam te svoje faze pokusavala da ublazim kupovinom knjiga! cak sam i posvete pisala sebi..ovekovecene su , bas njima, faze i emocije koje sam prezivljavala tada..volim da im se vratim ponekada..svesna da ponovo isti osecaj u meni nece izazvati.ali,nekako setna volim da zavirim izmedju korica i prisetim se sta sam sebi zelela tada..kamo je moja dusa odlutala..dokle se rasprsila i gde je boravila u trenu kada je pokusala da novcem plati osecaj praznine..

zanimljivo, stvari se u mojim plakarima redjaju..cipelarnici prepuni..kutije za nakit takodje..police sa knjigama..trenutno zadovoljstvo ..priustim sebi sve sta pozelim..a potom bes,ogorcenost,jad..pa,zaboga,majka sam, ne smem tako vise..gde su dugorocni planovi?! kamo je stednja? briga? ne zivi se od danas do sutra?!ne smem biti tako neozbiljna, neodgovorna?pa kakva sam ja to majka?

griza savest stupa na scenu! samara me pitanjima..istinom..razjeda..osecaj krivice..koliko to kosta?

pokusam da dam sebi rok..do kog necu sebe pocastiti nicim novim.. o ne,nisam ja isprazni snob,materijalista,neeeee! uzivam , ponajvise, u onome sto se novcem ne kupuje..ali, toga sada nema..samo pokusavam da nadomestim,nategnem,makar malo...kada nema ko drugi,da makar sama sebi ugodim,kada vec mogu,hahahha...

a , procitala sam sinoc, na stranicama knjige sa kojom se trenutno druzim , da su neke zene jednostavno rodjene takve , da vole lepe stvari, da uzivaju u njima, i cine ama bas sve da budu vlasnici istih..mozda sam ja jedna od njih?! :-))

Tuzna sam... umorna od svega.. pomislih na tren da zivot drzim u svojim rukama..ali on nekako izmice,klizi..prsti se sami sire..

Zna li iko koliko moze da se voli ono sto je sopstvena utroba iznedrila? Mislim da je nemoguce i opisati to , ma koliko reciti bili...

Moje cedo je bolesno..ne,Gospodu hvala , nista ozbiljno..ali , tek kada se nadjemo u toj situaciji , vidimo koliko je sve drugo minorno..nebitno..zanemarljivo naspram njih...ne postoji ono sta ja ne bih uradila sada,samo da On bude dobro..Bdim nad njim..

Boli me to njegovo stanje obicne virusne prehlade..znam da je to deo odrastanja,znam da se na taj nacin i celici i da su svi na neki nacin prosli kroz to...znam i da ce nestati kao rukom odneseno..ali,sada sam slaba..bespomocna..nismo li svi manje vise takvi?!zapravo , ne mozemo da uticemo na sve ono sta nam se desava..ma koliko zeleli..nosi nas reka,baca po obalama..mozemo samo da plivamo..ili ne..katkad su talasi previse jaki..bacaju nas..potope..treba cuvati snagu da izmognemo i isplivamo ponovo na povrsinu..

Verujem u Sunce..i miran tok..

Kazu da zivim u Iluziji..Ne! Zivim u snovima! Onim kojima se nasa podsvest poigrava, obojenim mastom,strahom,zeljama,teskobom..ceznjom...volim kada me veo noci obgrli , kada pri samom dodiru jastuka postanem stanovnik tog carstva...

Ma koliko lepi bili , ma koliko se u njima moje najskrivenije zelje obistinile,ma koliko se sve ono cega se moje misli tog dana dotakle,u snovima u javu pretvorilo , danju ne uzivam u njihovim obrisima koja se kroz secanja provlace..

Sanjam uvek..ali ne uvek tako da bi me po danu mucilo i sustizalo to..ne utka mi svaki san totalnu oduzetost za javu..obamrlost za sve ono sto se ovde i sada , oko mene , desava..ne vracam se svakom iznova i iznova,analizirajuci sve sta sam prezivela i u cemu su moje misli uzivale..slike tako jake ,obojene ..razum povucen pred bujicom toliko toga potisnutog u meni..da se nekada i sama uplasim te refleksije..koliko daleko mogu otici? sve ono sto mi je smiraj noci doneo , muci me ,przi , jace nego svetlost dana...

Zazalim sto sam se probudila, ponekada, da sam mogla jos koji minut samo da produzim...dokle bih stigla? sta bih dozivela? Do kojih visina se vinula? Jer, znam sa kim... Uvek isto lice , isti osmeh ,isti sjaj u ocima..obrisi i lik moje ceznje..ali, te oci ,i taj pogled mi govore sve.Urezu se tako jako.I moje oci su jos lepljive snom , iako vec drugu kafu ispijam,pokusavajuci da napravim sto jasniju granicu izmedju snevanog i ovog trena , da se odlepim i probudim, progledam!Ali misli vide samo njih , te oci , ne umem da ih potisnem,ne..da ih oteram iz secanja , dam otkaz njihovom boravku , zabranim pristup...sve se moze kada se hoce! Znam! Prevarim se ponekada,pomislim da sam zaboravila , prestala da mislim ( pa zar i sam podsecaj na to nije misljenje o njima?!)..i onda se iznenada pojave,uplase me , iskoce,sjajnije nego ikada..noseci u sebi samo onaj sjaj koji su imale dok su me ludacki volele..taj pogled ja ne znam da zaboravim..uvek u takvom sjaju izvru u mojim snovima, transformisane u najrazlicitije obrise..ali uvek isto lepe..sjajne..

osecaj praznine.samoce.grli.steze.jako.ne dozvoljava da udahnem vazduh...

pustos..

nezadovoljstvo...

drugi bi rekli,pa nemas razloga...?!

dosada je djavolja rabota.znam.osecam...

kada ne znas sta bi sa sobom..nova frizura?pedikir?manikir?neka nova krpica?par novih cipela?nebitno.." samo da se nesto desava" ...na najbolji nacin kompenzovati svoje nezadovoljstvo! kako? cime? nema leka... svaki pokusaj samo jos vise produbljuje stanje.baca u jos vece crveno.nista novo ne izaziva ni odusevljenje cak.ravna linija.ne umem da se pokrenem.uzdignem.smisljam nacin kojim bih se oraspolozila...cime bih sebe obradovala po ko zna koji put? sve je to vec prezivljeno..sa teskim posledicama..od kojih ne znam kada cu se oporaviti..

znam smisao.ali ga ne nalazim..nekada mi je sve tako lepo...nekada u svemu uzivam...na svakom koraku osetim zadovoljstvo malim..

a nekada se osetim izgubljenom u svojim lutanjima.moj zivot dobije notu promasenosti.besmisao,svuda i u svemu.pitam se kuda me sve to vodi?

pozelim da se izolujem.zatvorim.ucaurim.bez svetlosti,vazduha.anaerobni uslovi.da me sve to breme ,sopstveno ugusi.linija ravna,i dalje.ponire.

a umem da se radujem malom..umem da osetim sitnice i u njima uzivam..umem po letnjem pljusku,bosa , da sperem sve sa sebe..i prigrlim svezinu i sunce koje nakon njega dolaze...umem da disem punim plucima.sebicno da uvlacim i isisavam sve sokove zivota..da se smejem najglasnije, da cuju i drugi..da poput zaraze sirim energiju svima..

umem.samo sam sada zaboravila - kako?! ravna linija..ne bih se pomerila odavde.lazem , bih , odmah,ali ne umem.ne mogu...

Verujem u ljubav... mozda vise nego u bilo sta drugo!?!

Trazim je.Cekam... Strpljiva nije odlika mog karaktera...Mozda se zato osecam ovako umorno , iscrpljeno , iscedjeno.Pronalazim smisao u drugim stvarima,ne trosim zivot uzalud , cisto da prodje , dok na velika vrata ne useta G-din Pravi...moja komplementranost...Ono totalno,bezuslovno,a ipak ovozemaljsko , prozeto svakodnevnicom..

Zivim od secanja.Na Njega.Evo,vec godinama..Desavalo se,useta po neko..ali, nedovoljno jak da prikuje moju paznju,da potre sve ono sto je bilo pre.Svaki nagovestaj potrebe za zblizavanjem, ili ne daj Boze fizickim kontaktom, primecen sa druge strane , izaziva u meni gadjenje...okovana sam sopstvenim strahom i pokusaja da nastavim dalje! O,pa ja lazem samu sebe!? Kako sam samo jednostavno dosla do zakljucka?! Trazim,cekam..a u stvari ne zelim da se desi! koliko dobrih sansi i prilika sam propustila samo za sve ove godine? Pa meni prija ta stihija,ucmalost kojoj se moja ceznja pretvorila..Od svega nudjenog,zavolela sam i prigrlila iluziju nas..ne ono sta smo bili,pa ja sam to napustila, vec sta smo mogli biti..

Cvrsto se drzim za skute proslosti.Nepopravljiv optimista,za sve , sem sa samu sebe.Ne prekidam nit ,tako tananu,prekrivenu godinama, izbledelu od zivota koji je protekao od tada , prekrivenu paucinom desavanja,pod debelim slojem dogadjaja..prija mi da kroz slamku sisam vazduh zavaravajuci sebe da mi je dusa prazna , ogoljena ..jer,nas ispunjava to sto volimo mi,a ne sto smo voljeni..pa,koliko njih nas , u ovom trenu mozda voli,a da ni ne znamo,a mi smo prazni jer nemamo taj osecaj da pruzimo nikome..

Nocas sam opet sanjala tebe..

Sada sam setna..besna…razocarana…iznenadjena…

Prepoznala sam te u snu i prigrlila svom jacinom svoje ceznje..toliki vremenski jaz!? A ti i dalje zivis u meni?! Bes.Gnev.Na sopstveni razum koji me je ponovo izneverio…do kada ce me voditi u najtamnije odaje  podsvesti u kojima cu te do iznemoglosti zeleti..stezati sve jace da mi se ne izmigoljis pod odjekom zvona za budjenje? Do kada cu te rukama grliti u besmislenom pokusaju da te utisnem u sebe gde odvec bitises?Prikriven..u svojoj moci da , poput aveti , iskocis kada se osetis ugrozenim…

O , oci su mi jos zalepljene snom..u mislima samo slika tvojih ociju i osmeha u trenu kada smo se u snu prepoznali..

Da li je moja zelja toliko slaba da se ponovo prepusti samo Tebi?! Da li te ona nesvesno priziva?!Dokazujuci mi da tako luda za tobom ne jenjava?! Zasto je toliko nejaka da se prepusti novom?Zasto bezi pod poznate skute Tebe i Tvoje moci nad njom?

Zasto?

Dokle?

Da li je to moj usud?

Neznanje..strah..bes…

Nedostaje mi slucajan dodir u masi,koji je strogo cuva od ociju budnih i ono samo nase , jako i veliko .. nedostaje mi da me zovu Necijom , iako se moja samostalnost grozila prisvajanja .. zagrljaj , istinski , utociste i nada da ce sve biti u redu , iako se tlo poda mnom ljulja..da me u pohoti samo na krevet spustis , dok jecis od zelje .. taj tren iscekivanja.. I onaj pogled u ekstazi koji mi govori sve.. tvoja ruka koja me brizljivo pokriva usnulu.. Mozes li utoliti toliku moju glad?!